Žene mog oca
Sa engleskog prevela Sandra Nešović
PRVI DEO
Onkokva, južna Angola
Nedelja, 6. novembar 2005. godine
Probudio sam se lebdeći u jednom iskošenom snopu svetlosti. Sanjao sam Lorentinu. Pričala je sa svojim ocem, koji je – iz nekog razloga – imao lik Nelsona Mendele. Jeste to bio Nelson Mendela, ali ujedno i njen otac, a u mom snu je sve to delovalo sasvim prirodno. Sedeli su za stolom od tamnog drveta, u kuhinji koja u svakom vidu beše istovetna kao i ona u mom stanu u Lapi, u Lisabonu. Takođe, odsanjao sam i rečenicu. To mi se uvek dešava. Ovako glasi ta rečenica:
"Koliko istina sačinjava jednu laž?"
Svetlost, isprva pročišćena izuzetno tankom mrežom pričvršćenom za prozor, a potom mrežom za komarce koja je opasivala krevet, uvukla se unutra, potpuno čista, u neverovatnoj bujici, zagađujući stvarnost sopstvenim sumnjama. Okrenuo sam glavu, te sam se tako zatekao licem u lice s Karen. Spavala je. Kada spava, Karen ponovo izgleda mlado, onakva kakvu je zamišljam da je bila pre svoje bolesti (pre kletve).
Nalazimo se u Onkokvi, u omanjem medicinskom centru kojim rukovodi nemačka nevladina organizacija. Onkokva, kao i toliko mnogo drugih angolskih gradova, osmišljen je sa širokim ulicama, kako bi jednog dana u budućnosti mogao da izraste u veliki grad. Budućnost, međutim, kao da je kasnila. Možda nikada neće ni stići dovde. Pažljivo sam ustao i zagledao se kroz prozor. Ogromna planina u obliku savršene kupe kao da je plutala na horizontu. Mukubal žene su se približavale skoro bešumno. Ona viša nije mogla imati više od šesnaest godina, struk joj beše uzak, a oko krhkih zglobova nosila je šarene narukvice; kada sam je ugledao, setio sam se jednog stiha Ruja Duartea de Karvala – njihove dojke: nejaki trnovi koji pupe na njihovim grudima. Ruj Duarte je predivno pisao o dojkama mukubal žena. Ja to u potpunosti razumem. Da sam pesnik, ja bih takođe samo o tome pisao. Trup druge žene bio je prekriven komadom tkanine u zelenoj i žutoj boji. Blago je hramala.