Za starije od šesnaest godina
S portugalskog prevele Ana Kuzmanović Jovanović i Ana Lukić
Ne, ništa nije videla, ništa nije čula, ništa nije znala. Baš ništa.
Tito je mogla da kaže i nešto drugo, nešto sasvim drugačije. Ali je majčin pogled molećivo tražio takav odgovor. Otac joj je postavio pitanje (Ništa nisi videla, je l’ tako?) dok je pokušavao da otvori zaglavljenu fioku i ona mu je rekla ono što je želeo da čuje. Ništa nije ni videla, ni čula, ništa nije znala.
Upravo to je odgovorila i policajki iz Vila Nova de Senfins kada su razgovarale u ponedeljak pre podne.
Policajka se zvala Vera Roša (Tito se nasmejala kad je čula njeno ime, skoro isto kao što se nasmejala i imenima Antonio Pasos Dijas Agijar ili Domingos Dijas Santos) i bila je ćerka Roše Lavandeire, koji je držao kafanu u Šaimu i bio poznat kao pijanica.
Verinja, kako ju je nazvala Titina majka kad ju je pozvala da uđe u dnevnu sobu, ophodila se prema Tito kao da je šestogodišnje dete, a ne devojka od šesnaest godina, odrasla u skoro svakom pogledu.
— U subotu? – rekla je Tito kad ju je ova upitala da li je u subotu uveče primetila nešto neuobičajeno. – U subotu uveče sam, zapravo, rano otišla na spavanje.
— U koliko sati?
— Ne znam. Bilo je negde oko pola deset, deset.
— Prijatelji su ti bili u kući, a ti si ipak otišla tako rano u krevet?
— Da.
— U redu. A pre toga? Šta je bilo pre toga? Ispričaćeš mi, je l' da? Hajde.