Vradžbine stare mulatkinje u novom gradu
Sa portugalskog preveo Mladen Ćirić
I
Te, 1924. godine, list Tribuna do Rio u narodu uživa neosporan ugled. "Narodna Tribuna svome narodu", kako kaže reklama za ovaj list. Njegova redakcija nalazi se u velikim i dobro opremljenim prostorijama u ulici Gonsalvesa Dijasa, u jednoj dvospratnici, na nekoliko koraka od ulice Ouvidor. Tribuna je živ, mlad, veseo i dinamičan dnevni list za koji pišu veliki stručnjaci novinarstva. U skladu sa svojim vremenom, on živi od skandala koji uvek prijaju široj publici. Jednoga dana je to priča o "Krvoloku", biću za koje se veruje da je natprirodno, koje u gluvo doba noći zaposeda imanja u predgrađu Rija, od Žakarepague do Santa Krusa, i siše krv čitavim stadima, uništava ih, a napada čak i decu u kolevci dok spavaju. Sledećeg dana je to priča o Dozoju, jadničku koji je otišao da gleda ženu svog komšije kako se kupa u reci Guandu, pa je tako, opčinjen njome, bez ikakvog prihvatljivog naučnog objašnjenja, postao neka vrsta vukodlaka, čudovište iskolačenih očiju, svetlećih poput dva fenjera, koje izlazi noću, u potrazi za zadovoljenjem svojih zverskih nagona. Sve su to izmišljotine, maštarije i laži tipične za Rio.
* * *
Među novinarima Tribune izdvaja se jedan suvonjav, omalen, pun neurotičnih tikova, neuredne kose, brkova požutelih od cigareta "Petit Londrinos" koje puši jednu za drugom, Enrike da Kosta, Kostinja, poznat i kao Pričaj-Još, zbog svog poriva da prilikom intervjua bodri ćutljive sagovornike tom rečenicom.