Tropsko sunce slobode
S portugalskog prevela Vesna Vidaković
Kuća je bila masivna i osvetljena, sa prozorima otvorenim na vetru i ljuljaškama na verandama. Toplo je primala pridošle, poput kokoši koja širi krila da primi piliće u vreme kiše. Žena je to znala. Oduvek. I čak ju je uznemiravala ta preterana gostoprimljivost, koja nikako nije poštovala privatnost njenih stanara. Kada je bila dete, to je bio povod za radost i veselje. Okupljanja brojnih rođaka i prijatelja tokom leta, spavanje u sobama pretrpanim krevetima, sa mrežama i suknima razbacanim po podu. Kasnije, u adolescentskoj dobi, takođe je bilo zabavno – dođu kasno sa igranke i čavrljaju šapatom do zore, uz oprez da ne probude roditelje ili malu braću i sestre u susednim sobama. Ali devojčica je isto tako oduvek znala da zbog toga nikada neće imati mira. U kući je uvek bilo mesta za još nekog. I na kraju nije ostajalo mesta za nju.
Čudan je osećaj vratiti se kući sada, nakon toliko godina, u potrazi za svojim mestom. Ili u potrazi za mirom, ko zna. Znala je da će mesta za nju uvek biti, sve dok majka bude živa. Uvek bi se našlo. Ali mir svakako nije bio deo kućnog nameštaja.
Ipak, i pored svega toga, imala je želju da dođe. I to je bilo jednostavno − dovoljan je bio jedan telefonski poziv, put avionom, petnaest minuta vožnje sa majkom u kolima od aerodroma i, za manje od dva sata, veliki grad je već bio daleko, a krajolici malog grada su se ukazali pred njom. I žena je mogla da se opruži na suncu, da podigne stopalo visoko, koliko god joj se prohte, a da niko ne nabasa na nju i poremeti zarastanje onoga što je slomljeno. Kuća je bila masivna i osvetljena, žena je to oduvek znala. Ali ovaj put je bila prazna, nije bilo vreme raspusta, i ona se nije igrala ili išla na proslave. Sada je bila samo jedna skrhana žena, kojoj je bilo potrebno da se sakrije u jazbinu i tamo liže svoje rane sve dok ne zarastu.
Mogla je to da radi na bilo kom drugom mestu. Ni sama nije znala zašto je izabrala baš svoju kuću. Možda jer je to majčino krilo. Ali bilo bi neobično to priznati. Nije umela to da traži, a majka nije umela da joj pruži. Ali kada joj se javila želja da dođe, došla je. Moralo je to imati neko značenje. Sve je imalo značenje. Čak i slomljena noga – ovo je bilo doslovno, ne u prenesenom smislu. Dana kada se desio prelom, kada je trebalo da ostane kod kuće da odmara, pozvala je telefonom svog psihijatra:
− Slušaj, danas ne mogu da dođem. Slomila sam prst na nozi.