Svetionik u pampi
S portugalskog prevelaVesna Stamenković
Nasleđe I
Rio de Žaneiro, pristanište, 1902.
Antonio Gutijeres stoji nasred luke i posmatra masu ljudi koji kruže u užurbanoj vrevi.
Sa svojih trideset godina, visok je čovek dobre građe. Kosa mu je crna i pomalo nestašna, a kožu, veoma svetlu, nasledio je od francuskih predaka svoje majke, čija je porodica stigla u Rio de Žaneiro 1822. Visok je i vitak, a na njegovom licu oštrih crta ističu se dva bademasta, skoro stidljivo nežna oka.
Antonio Gutijeres napustio je studije prava pre skoro tri godine. Zapravo, nikada nije voleo da uči; više je uživao u tome da čita i da provodi duga poslepodneva u očevoj radnji u Ulici Ouvidor, gde je Matijas Gutijeres vodio računa o skladištu radnje svoga tasta još otkako se oženio Tisijanom de Oini. Koferi su mu stajali kraj nogu, dok je Antonio, na trenutak pometen vrevom koja ga okružuje, uzdahnuo s olakšanjem zbog tog neočekivanog odlaska. To je putovanje i prilika da ponovo razmisli o svom životu.
Mešajući se jedni s drugima, kroz osmehe i pozdrave, gurali su se putnici, njihovi rođaci i crni nosači, sve je bilo obojeno nemirom zahvaljujući kom je zaliv iskakao u nestvarnom kontrastu s plavetnilom neba i nežnom, mekom zelenom nijansom mora. Iza Antonija, sve je to ravnodušno posmatrala stara Carska palata.