Siročad Eldorada
Prevod s portugalskog Jasmina Nešković
Ženin glas je privukao toliko sveta da sam izjurio iz kuće svog profesora i otrčao na obalu Amazona. Jedna Indijanka, naša varošanka, pričala je nešto i pokazivala na reku. Ne sećam se šara iscrtanih po njenom licu ali boju dobro pamtim: crvena, kao sok od nara. Na popodnevnoj omorini, duga je ličila na zmiju koja je obujmila nebo i vodu.
Florita je dotrčala za mnom i počela da prevodi ono što je žena govorila, na plemenskom narečju; prevela je nekoliko rečenica, a onda zaćutala, pokolebana. Posumnjala je u reči koje je prevodila. Ili u glas. A žena je kazala da se rastala od muža zato što je on povazdan išao u lov i tumarao unaokolo, a nju ostavljao samu u Selu. Sve dok je jednog dana nije omađijalo neko začarano biće. Sad odlazi da se pridruži svom dragom, tamo, na dnu reke. Želi da živi u nekom boljem svetu, bez toliko patnje i nesreće. Govorila je ne gledajući u nosače sa Tržnice, ribare i pitomice iz karmelićanskog zavoda. Sećam se samo da su se devojčice u jednom trenutku rasplakale i razbežale, a tek mnogo kasnije sam shvatio i zbog čega.
Onda je žena, najednom, prestala da govori i zagazila u vodu. Radoznali posmatrači stajali su u mestu, kao opčinjeni. I svi su je gledali dok je plivala, mirno, u pravcu ostrva Cigana. Tek kad joj je telo iščezlo u svetlucavoj vodi, neko je povikao: Ova luda će se udaviti. Čamdžije su otplovile do ostrva, ali nisu pronašli ženu. Nestala je, bez traga. I nikad se više nije vratila.