Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja
Prevela s portugalskog Jasmina Nešković
Uoči vremena
Smrt je kao pupak. Sve što od nje ostaje samo je ožiljak, sećanje na neko prethodno postojanje. Na palubi lađe, koja me nosi na ostrvo Luar do Šao, jedino mi smrt izdaje naređenja. Zbog nje sam napustio grad i krenuo na put: idem na sahranu svog dede Dita Marijana.
Prelazim reku, bliži se noć. Gledam zalazak, kao da se gasi poslednje sunce. Čini mi se da čujem dedin starački glas kako mi govori: posle ovog zalaska više neće svanuti dan. I umorni Marijanov pokret pokazuje horizont: tamo gde kraljevska zvezda tone, tamo je mpela đambo, nebeski pupak. Daleki ožiljak jedne duboke rane: trajno odsustvo onoga koji je umro. Dedina smrt učvršćuje me u ubeđenju da voljeni pokojnici nikada ne prestaju da umiru.
Moj stric Apstinensio stoji oslonjen na bok lađe, u crnom odelu, crne duše odevene u crno. Pepeljasta kravata oko njegovog vrata visi mu kao konopac nad bunarom ugnutih grudi. Čini se da mu laste što nadleću palubu broda prenose neke tajne poruke.
Apstinensio je najstariji stric. Zato je i dobio zaduženje da objavi smrt svoga oca Dita Marijana. I baš zato je i banuo u moju studentsku sobu. Uzbunila me je njegova pojava – strica Apstinensija godinama ništa nije moglo navesti da izađe iz kuće.