Razočarana Evropa. Prilozi za jednu evropsku mitologiju
Prevod sa portugalskog Anamarija Marinović
Došao je trenutak da se, bez trunke ironije, ponovo postavi pitanje od kojeg je Evropa po prvi put htela da se izvuče. Ćoran je pisao, već odavno, da tada niko osim Monteskjea nije mogao da ga formuliše. Ovim zabavnim pitanjem, autor Persijskih pisama je iznutra preispitivao suštinu jedne kulture – naše – za koju je sve što joj je nepoznato bilo karakterisano kao neuobičajeno, nerazumljivo ili neljudsko. U najboljem slučaju, kao u Burgeois Gentilhomme, drugi – u tom slučaju Turčin – pojavio se na kraju evropske kućne proslave da bi je učinio istovremeno detinjastom i grotesknom. Između Molijera i Monteskjea postoji raskorak u odnošenju drugoga prema drugome i nas samih kao potencijalnih drugih. Ovo je, makar, očigledno tumačenje, naše, kao Evropljana, prirodnih subjekata jednog spontano univerzalnog pogleda. Zapravo, i na drugom nivou, ono predstavlja preispitivanje podjednako univerzalističke pretenzije evropskog pogleda, pojačanog genijalnim performansom Persijskih pisama, koje će – tokom tri veka – uveravati Evropu – ili njen pogled, bilo francuski, ili engleski ili pak iberijski ili nemački – u njenu dobru civilizujuću savest. U posmatranju nema ničeg izveštačenog, niti ono čak pripada vekovnom mazohističkom refleksu evropske kulture, jedine koja može da dozvoli samoj sebi luksuz samobičevanja, od Montenja do Fukoa. Stvar je samo u tome da je ta čuvena relativistička svest naše kulture, koju su Monteskje, Svift i Volter promovisali, sadržala u sebi ili je bila izraz izvesnog perverznog efekta. Kada smo mi ti koji postavljamo pitanje drugoga, to je zato što drugi ne može da bude isti kao mi, osim putem našeg posredovanja. Ne znam da li je ta nesposobnost ono što je nas, Portugalce, sprečilo da se uzdignemo do te celovitosti relativističke svesti evropske kulture, koja na kraju krajeva, nije imala drugog vidljivog efekta, osim da još više istakne osećanje naše ogromne kulturne evropske nadmoći.