Prodavac snova
S portugalskog preveo Mladen Ćirić
Susret
U petak, a taj je dan najinspirativniji od svih, u pet sati po podne, užurbani ljudi, kao i obično, zaustavljali su se i gomilali na centralnom gradskom trgu metropole. Tu, na uglu Američke ulice i Evropske avenije, uznemireni, gledali su nagore. Probojni zvuk vatrogasnog kamiona zaposedao je njihove mozgove najavljujući opasnost.
Vatrogasci su brzo stigli, izolovali mesto događaja i sprečili prisutne da se približe nametljivoj zgradi San Pablo koja je pripadala grupi Alfa, jednom od najvećih poslovnih konglomerata na svetu. Građani su se međusobno gledali, a prolaznicima koji su se polako zaustavljali i okupljali ogledala se zbunjenost na licu. Šta li se to dešava? Kakav je ovo metež? Ljudi su pokazivali nagore. Na dvadesetom spratu, na jednom od prozora lepe zgrade od stakla, nazirao se samoubica.
Još jedno ljudsko biće htelo je da skrati ionako kratko postojanje. Još jedna osoba je planirala da odustane od života. Bilo je to vreme prezasićeno tugom. Više ljudi je umiralo prekidajući sopstveni život nego u ratovima i ubistvima. Statistike su ostavljale bez reči one koji bi o njima razmišljali. Doživljaj zadovoljstva postao je širok poput okeana, ali plitak poput barice. Mnogi koji su bili privilegovani u finansijskom i intelektualnom smislu živeli su prazni, u dosadi i izolovani u svom svetu. Društveni sistem je uništavao ne samo one koji su život provodili u bedi, već i dobrostojeće.
Samoubica sa zgrade San Pablo bio je čovek od četrdeset godina, okruglog lica, jakih obrva, kože sa vrlo malo bora, poluduge prosede negovane kose. Njegova učenost, stvarana godinama obrazovanja, sada se svela na beskorisnost. Od pet jezika koje je govorio, nijedan mu nije bio od pomoći da razgovara sa samim sobom, nijedan mu nije dao mogućnost da razume glasove iz sopstvene unutrašnjosti. Gušio se u krizi depresije. Vodio je život bez smisla. Ništa ga više nije očaravalo.