Portugalija danas. Strah od postojanja.
Sa portugalskog prevela Vesna Vidaković
U Portugaliji se ništa ne dešava, "nema drame, samo intrige i zavrzlame", napisao je neko grafit duž zida jednog stepeništa na Santa Katarini, koje se spušta do tramvaja u ulici Bika. Ništa se ne dešava, drugim rečima, ništa se ne upisuje – kako na planu istorije ili života pojedinca, tako i na planu društvenog života ili umetnosti. Možda su zbog toga najutemeljenije studije, i sa najdužom tradicijom u Portugaliji, one koje se odnose na istorijsku prošlost, iz očajničke želje da se upiše, da se ubeleži, ne bi li se načinilo trajnim ono što neprestano pokušava da iščezne (i što je, u svakom slučaju, s pravom već upisano – ali gde?). Zanimljivo je da je taj grafit bio pokušaj da se upiše nemogućnost upisivanja…
Raspravljaćemo kasnije o opravdanosti da se govori o "Portugalcima" kao jedinstvenoj i nedeljivoj celini – što postavlja mnoge probleme. Pretpostavimo da su oni delom rešeni. Primetimo zasad samo to da svi Portugalci uporno govore o "Portugalcima" koji su "ovakvi" ili "onakvi". Čak i kao fikcija, ili kao privid mišljenja, ova celina postoji i zaslužuje da se o njoj razmišlja.
Portugalska neupisanost se razlikuje od ostalih, svojstvenih drugim državama, po svojoj opštosti i po postupcima delanja. Na primer, nakon Drugog svetskog rata Nemci su odbili da upišu u svoje postojanje, kao i u svoju istoriju, Treći rajh i nacizam, ostavivši ih decenijama svedene u gimnazijskim priručnicima istorije na jednu "epizodu" pomenutu u deset do dvadeset redaka. Ova "crna rupa" ili neprimetni propust, ili neupisivanje, ima (još uvek) nepredvidive posledice u nemačkom društvu i, bez sumnje, nije strano usponu neonacizma.