Ovo je moje telo
S portugalskog prevela Jelena Čkonjević
Sve smrti su nasilne. Naročito za one koji ostaju ovde.
Iznenada, to telo koje poznajemo pretvara se u nešto drugo, što nam više ne pripada, nešto što nam nije dostupno. Koža poprima neko čudesno svojstvo prozirnosti. Postaje providna, kao da je isprana, istrljana i zategnuta do krajnjih granica. Izbegavamo da je dodirnemo da se magija ne bi prekinula i ostajemo da je gledamo izdaleka, pomalo zavidni, zbog te čiste aure koja je okružuje. Na kraju krajeva, smrt je poput prolećnog ili jesenjeg raspremanja: organizovana, i pre svega pročišćujuća.
Umire se i tada se počinje iz početka. Zatvara se jedan krug i otvara se drugi. Kao što se dešava s cipelama i odećom koju čuvamo tokom godina, jer nam je žao da ih bacimo. Sve dok jednog dana ne smognemo snage i oprostimo se od njih, a već sledećeg jutra se i ne sećamo da su nekada postojali. Tako je i s mrtvima. To je pitanje uređenja prostora. Raspremanja. Rasterećenja. Prolaznosti.