Luzitanija
S portugalskog preveo Vuk Šećerović
I DEO
TISUĆA VODA
1
U KOJEM PROTAGONISTA OVE PRIPOVESTI, NE ZNAJUĆI ZA OČEVU SMRT, DOŽIVLJAVA NESVAKIDAŠNJE AVANTURE, KOJE ISTE TE VEČERI, ZAPANJEN, PREPRIČAVA:
Venecija, 14. IV 74.
Dragi Roditelji,
Već vam vidim izraz lica u času kada primite ovo pismo, poslato iz inostranstva, iz kojeg ćete čuti o događajima u koje mi je i samom teško da poverujem. Pre svega treba da znate da sam ovde s Martom, prijateljicom za koju niste ni znali da postoji, a s kojom ja želim da živim. Stvari su se odvijale vrtoglavom brzinom otkako smo jutros pošli jednim od onih trajekata što izgledaju isto kao kad smo bili deca, samo što su nas nekada kroz vodu pratili delfini, koji su plivali tik uz bok lađe, dok se sad umesto njih mogu videti samo tankeri, hemikalije, naftne mrlje i džinovske cisterne u vlasništvu multinacionalnih kompanija, od kojih je druga obala reke posve unakažena.
Onda smo sišli na trajekt za Kasiljas koji je zaplovio prema moru, sekući talase, dok su na lakom vetriću Marti navrle suze na oči, ne od tuge nego od gneva. Čega god da se dohvate, sve upropaste, pa će jednog dana i ove starinske lađice baciti u staro gvožđe, ali bez obzira na to što sigurno ne bi pobedile na regati parobroda, one imaju svoje neporecivo mesto u mitologiji našega grada. Te lađice su ono što nam je preostalo od negdašnjih otkrića i putovanja, od nekada slavne imperije i njenog sunovrata, od veličanstvenih dostignuća i brodoloma koji nam je u zao čas predskazao starac dostojanstvenog izgleda, koji je stajao među svetom okupljenim na molu, piljeći u nas, triput klimnuvši glavom, zabrinuto, podigavši svoj hroptavi glas, tako da smo ga preko vode čuli sasvim razgovetno.