Kvart
Sa portugalskog prevela Tamina Šop
Ilustracije Rakel Kaiano
Gospodin Valeri i logika
PRIJATELJI
Gospodin Valeri je bio vrlo nizak, ali je često skakao.
Objašnjavao je:
– Isti sam kao i visoki ljudi, samo tokom kraćeg vremena.
Ali, ovo je za njega predstavljalo problem.
Kasnije, gospodin Valeri stade da razmišlja kako ih, ako i visoki ljudi počnu da skaču, nikada neće dostići u visini. Ova misao ga je malo oneraspoložila. Ipak, više zbog umora, nego zbog tog saznanja, gospodin Valeri je jednog dana prestao da skače. Definitivno.
Nekoliko dana kasnije izašao je napolje sa stolicom.
Popeo bi se na nju i ostao tako, nepomičan, posmatrajući.
– Ovako sam isti kao i visoki na duže vreme. Jedino što sam nepokretan.
Ali nije se ubedio.
– To je kao da visoki ljudi stoje na stolicama, ali i pored toga uspevaju da se kreću – prošaputao je gospodin Valeri, ljubomorno, dok se razočaran vraćao kući sa stolicom pod rukom.
Gospodin Valeri potom je napravio različite proračune i crteže. Prvo je razmišljao o stolici sa točkićima, i nacrtao je
Zatim je razmišljao kako da zaledi skok. Kao da je moguće obustaviti silu zemljine teže, samo na sat vremena (on nije tražio više) dok šeta gradom.
I gospodin Valeri je nacrtao svoj san, tako čest
Ali, sve su ove ideje bile ili neudobne ili nemoguće, i zato je gospodin Valeri odlučio da bude visok u glavi.
Sada, kada bi sretao ljude na ulici, mentalno bi se usredsredio i gledao bi u njih kao da ih vidi iz tačke koja je dvadeset centimetara više. Usredsređujući se, gospodin Valeri je zaista uspevao da vidi sliku temena glave osoba koje su bile znatno više od njega.
Gospodin Valeri nikada više nije pomislio na mogućnost korišćenja stolice ili skokova i sada, sa izvesne distance, smatrao ih je smešnim. Međutim, usredsređujući se na taj pogled, kao da je iznad, imao je poteškoća da se priseti lica ljudi koje je sretao.
U suštini, gospodin Valeri je zbog visine izgubio prijatelje.
KUĆNI LJUBIMAC
Gospodin Valeri je imao kućnog ljubimca, ali ga niko nikada nije video.
Gospodin Valeri je držao životinju zatvorenu u kutiji i nikada je nije puštao napolje. Ubacivao joj je hranu kroz rupu na vrhu kutije i čistio prljavštinu kroz rupu na dnu kutije.
Gospodin Valeri je objašnjavao:
– Najbolje je izbegavati vezivanje za kućne ljubimce, jer oni često umiru i to je posle tuga za srce.
Gospodin Valeri je nacrtao kutiju sa dve rupe: jednom gore i jednom dole
I rekao:
– Ko može da se veže za jednu kutiju?
Gospodin Valeri je, bez ikakve teskobe, i dalje bio veoma zadovoljan svojim izborom kućnog ljubimca.
ŠEŠIR
Gospodin Valeri je bio rasejan. Nije brkao žene sa šeširima, kao što se nekim ljudima događalo, već je brkao šešir sa svojom kosom.
Činilo mu se da uvek ima šešir na glavi, ali to nije bila istina.
Misleći da ima šešir, gospodin Valeri je, kada je prolazio pored neke gospođe, imao običaj da blago podigne kosu sa čela, iz učtivosti. Gospođe bi se u sebi smejale njegovoj rasejanosti, ali su bile zahvalne na ljubaznosti.
Strahujući od podsmeha, gospodin Valeri je, iz predostrožnosti, pre izlaska iz kuće nabijao svoj okrugli šešir na glavu do kraja, da bi bio siguran da ga je poneo.
Gospodin Valeri je čak nacrtao svoj šešir i glavu, sa leđa
i takođe spreda
Gospodin Valeri je toliko nabijao šešir na glavu da je sada veoma teško uspevao da ga skine.
Kada bi se mimoilazio sa nekom gospođom na ulici, gospodin Valeri je obema rukama pokušavao da podigne šešir bar malo, ali bezuspešno.
Gospođe bi nastavile svojim putem, a krajičkom oka bi gledale kako se gospodin Valeri znoji i, lica crvenog od nestrpljenja, obema rukama vuče na gore šešir poput čepa koji ne izlazi iz flaše. Pošto nisu mogle da sačekaju kraj napora gospodina Valerija, koji bi ponekad trajali i po nekoliko dugih minuta, gospođe bi se udaljavale pre raspleta situacije.
Gospodin Valeri je, tako, nekoliko puta ispao nepristojan, što je bilo nepravedno.
DVE STRANE
Gospodin Valeri je bio perfekcionista.
Stvari koje su se nalazile sa njegove leve strane doticao je samo levom rukom, a one sa desne samo desnom.
Govorio je:
– Svet ima dve strane: desnu i levu, kao i telo; a greške se događaju kada neko dotiče desnu stranu sveta levom stranom tela, i obrnuto.
Držeći se strogo ove teorije, gospodin Valeri je objašnjavao:
– Podelio sam svoju kuću na dva dela jednom linijom. I crtao je
– Odredio sam desnu i levu stranu.
– Ovako, za predmete na desnoj strani koristim desnu ruku i obrnuto.
Zatim, na nedoumicu koju je imao jedan prijatelj, gospodin Valeri odgovori:
– Veoma teške predmete držim tačno na sredini linije.
I crtao je
– Na taj način – objašnjavao je gospodin Valeri – mogu da ih podignem koristeći i levu i desnu ruku, sve dok ih pažljivo prenosim tako da im je središte uvek iznad linije koja razdvaja.
– Za lake predmete – nastavio je gospodin Valeri – nisu neophodne tolike brige: menjam im mesto samo jednom rukom. Pravom rukom, naravno.
– Ali, kako se držite te strogosti u svim situacijama? – upitao ga je isti prijatelj: – Kada ste okrenuti leđima, na primer, kako znate koja je desna, a koja je leva strana kuće?
Gospodin Valeri delovao je gotovo uvređen pitanjem, jer nije voleo da sumnjaju u njega, pa osorno odgovori:
– Ja nikada ne okrećem leđa stvarima.
(Tako je gospodin Valeri odgovorio, ali istina je da je, u stvari, da nikada ne bi grešio, ofarbao čitavu desnu stranu kuće, uključujući i predmete u njoj, u crveno, a čitavu levu stranu u plavo. Time postaje jasniji i stvarni razlog zbog kog je gospodin Valeri ofarbao svoju desnu ruku u crveno i levu u plavo. Nije to bio estetski čin, kako je govorio. Bilo je posredi mnogo više od toga.)
KIJANJE
Gospodin Valeri se plašio kiše.
Godinama je uvežbavao brzinu u izbegavanju vode koja pada sa neba. Postao je stručnjak.
Govorio je: evo ovako bežim od kiše.
I crtao je, predstavljajući se sebi samom kao strelica
– Na kraju – ponosno je govorio gospodin Valeri – evo me ovde, suv sam i bez kišobrana. Mrzim ružne predmete – govorio je.
No, jednog dana je gospođa koja je čistila ulaz slučajno izlila kofu punu vode na ulicu, tačno u trenutku kada je gospodin Valeri prolazio.
Potpuno natopljen, gospodin Valeri je objasnio:
– Gledao sam u nebo kada se to dogodilo.
I još je dodao:
– Kada se vertikala spoji sa horizontalom, uvek postoji jedna tačka koja je zarobljena.
I potom nacrta
– Ta tačka – promrmljao je gospodin Valeri, dok mu je sa kose još uvek kapala voda – ta tačka sam bio ja.
– Sudbina – reče, na kraju, gospodin Valeri – uopšte ne znam šta je to.
I završi jako kinuvši.