Knjige koje su progutale mog oca
NEOBIČNA I MAGIČNA PRIČA O VIVALDU BONFINU
S portugalskog prevela Ana Kuzmanović Jovanović
– Vivaldo! Vivaldo! Vivaldo! Vivaldo! – vikao je šef kancelarije, ali je Vivaldo taj glas čuo iz daljine, dok se gubio iza ćoška.
Tako je moja baka počela priču o Vivaldu Bonfinu, mom ocu. On je radio u Sedmom poreskom rejonu, okružen dosadnim, napornim, običnim, zamornim svetom prepunim papira, dokumenata i sličnih kancelarijskih i birokratskih stvari koje se prave od drveća. Bio je to svet bez književnosti. Moja majka bila je trudna, plivao sam u njenoj materici, obrtao se u to tragično vreme kao veš u mašini za pranje. Moj otac je mislio samo na knjige (na knjige i na još knjiga), ali život je mislio drugačije, njegov život mislio je na nešto drugo, bio je rastrojen, pa je otac morao da nađe posao. Život često nimalo ne mari za ono što volimo. Ipak, otac je nosio knjige (knjige i još knjiga) u odeljenje za finansijske poslove i tamo tajno čitao kad god bi ugrabio priliku. To baš nije preporučljivo činiti, ali bilo je jače od njega. Moj otac je voleo književnost više nego išta. Uvek bi sakrio poneku knjigu ispod obrazaca, formulara i ostalih papira uzvišenih naziva, pretvarajući se da nešto iz njih čita. To baš nije bilo lepo, ali je moj otac mislio samo na knjige. Eto, to mi je baka pričala dok su joj se misli borale po čelu.
Nikada nisam upoznao svog oca. Kad sam se rodio, njega već više nije bilo na ovom svetu.