Knjiga o kameleonima
S portugalskog prevela Marija Stamenković
Mali noćni bog
Rodio sam se u ovoj kući i odrastao u njoj. Nikada je nisam napuštao. Dok pada noć, pritiskam telo o prozor i gledam u nebo. Volim da posmatram plamene boje, oblake koji se trkaju i, nad njima, anđele – mnoštvo anđela – koji otresaju iskre iz kose, lepršajući svojim širokim ognjenim krilima. Prizor je uvek isti. Međutim, svake večeri dolazim ovde, uživam u tome i uvek sam dirnut kao da sve to gledam po prvi put. Prošle nedelje, Feliks Ventura se vratio ranije nego obično, zatekavši me kako se smejem velikom oblaku – tamo gore, u olujnom plavetnilu – dok se kovitlao u krugovima kao pas koji pokušava da ugasi svoj zapaljeni rep.
"Neverovatno – je l' se ti to smeješ?"
Nervirala me je zapanjenost tog bića. Uplašio sam se – ali se nisam pomerio s mesta, ni jedan jedini mišić. Albino je skinuo tamne naočari, odložio ih u džep svoje jakne, skinuo jaknu – polako i tužno – i pažljivo je okačio o naslon stolice. Izabrao je jednu ploču i pustio je na starom gramofonu. Acalanto para um Rio, "Uspavanka za reku" od Dore Kikade, brazilske pevačice, koja je, navodno, uživala nekakvu reputaciju sedamdesetih godina. To sam pretpostavio zbog omota ploče, na kom je bila prelepa crnkinja u bikiniju, s velikim leptirovim krilima prikačenim na leđima. "Dora, Kikada – Acalanto para um Rio" – hit dana. Glas joj je plamteo u vazduhu. To je bila muzika koju smo slušali predveče tokom poslednjih nekoliko nedelja. Naučio sam reči napamet.
Ništa ne prolazi, niti umire
Prošlost je sada
Uspavana je reka –
Dok sećanje šapuće
Na hiljade laži.
Voda reke je zaspala
Dok u mom naručju
Dani spavaju –
Spavaju i rane,
Agonije.
Ništa ne prolazi, niti umire,
Prošlost je sada,
Uspavana je reka,
Koja deluje mrtvo, kao da jedva diše –
Ali, ako je probudiš, vratiće se u život.
Feliks je sačekao dok se svetlost nije izgubila zajedno s poslednjim notama klavira; onda je, skoro nečujno, okrenuo jednu od sofa ka prozoru. Konačno je seo. Ispružio je noge s uzdahom...
"Pόpilas!", uzviknuo je. "Znači, vidim da se Vaša niskost smeje?! To je, zaista, novina..."
Kada sam ga pogledao, delovao mi je iscrpljeno. Tako mi se uneo u lice da sam mogao da vidim njegove zakrvavljene oči. Njegov kiselkast i topao dah je zapljusnuo celo moje telo.
"Stvarno imaš užasnu kožu, je l' znaš? Mora da smo rođaci..."