Kad zatvorim oči
S portugalskog prevela Vesna Stamenković
I danas, kad zatvorim oči, osećam njenu zgrušanu krv na prstima. Tako je i bilo: zgrušavala mi se na prstima, kao što se već zgrušala u njenoj plavoj kosi, na visokom čelu, na izvijenim obrvama i crnim trepavicama, na kapcima, na licu, na vratu i rukama, na pocepanoj beloj bluzi i dugmadi koja nije otkinuta, na pokidanom grudnjaku, na desnoj dojci, na vrhu bradavice desne dojke.
Nikada ranije nisam osetio taj miris truleži, miris koji će mi zauvek ostati pomešan s mirisom drugih žena koje sam intimno upoznao; koji će se uvlačiti u njihov miris i uvek me vraćati njoj. Ta mešavina slatkog parfema, isečenog mesa, znoja, krvi i – do danas nemam bolje poređenje za to – soli. Kao onaj miris koji se oseti u blizini mora. Kao kad se zalepi za kožu. Ne krupna zrna soli, već onaj nevidljivi prah koji miriše na so kad je vlažan dan.
Ali u to vreme nisam ni znao za more, nikad ga nisam video i nisam mu osetio miris, i onda taj miris tela u blatu, nagog, nikad nisam video nagu ženu niti sam osetio miris nage žene tako blizu, hoću reći, nije da je bila sasvim naga, ali njena dojka, s onom velikom bradavicom i... Noge su joj bile raširene, suknja podignuta, i video sam crne dlake tamo gore, na vrhu, tamo gde su se spajale duge noge, i odatle je dopirao, ne; ne odatle, već iz celog njenog tela, taj miris ženskog tela pomešan s krvlju, i mislim da su joj se ispraznila creva, i bešika, kao što danas znam da se dešava svima nama u trenutku kad nam život napušta telo i ono se sasvim opusti, sfinkteri se otvore i... I to je bila reč koju nikad nisam čuo. Niti pročitao. Sfinkter. Imao sam dvanaest godina i takve se reči nisu govorile u mojoj kući. Mi nismo znali takve reči.
Ona, tamo, mrtva. Naga. Gotovo naga.