Jerusalim
Prevela sa portugalskog Jasmina Nešković
POGLAVLJE I
Ernst i Milija
1
Ernst Špengler je bio sam u svom potkrovlju kraj otvorenog prozora, već spreman da skoči, kad je najednom zazvonio telefon. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset, jedanaest, dvanaest, trinaest, četrnaest puta. Ernst podiže slušalicu.
Milija je stanovala na prvom spratu u ulici Moltke, broj 77. Sedeći na neudobnoj stolici razmišljala je o ključnim rečima svog života. Bol, pomisli, bol je bila glavna reč.
Bila je operisana jednom, zatim ponovo, ukupno četiri puta. I sada ovo. Nešto joj se komešalo u telu, bučalo u glavi. Biti bolestan predstavljalo je način da se izvežba otpornost na bol ili žudnju za približavanjem nekom bogu. Milija promrmlja: crkva je noću zatvorena.
U četiri izjutra, 29. maja, Milija ne uspeva da zaspi. Uporni bol u stomaku ili možda odnekud niže, odakle zapravo dopire taj rasplinuti bol koji ne potiče iz jedne tačke? Jedino što je bilo sigurno, to je da je četiri sata izjutra i da ona još nije ni trenula. Kako sklopiti oči kada se bojiš smrti?
Ustala je. Milija je bila mršava ali snažna žena. Nije trošila snagu na besmislice. (Često je ponavljala rečenicu: ne treba traćiti snagu na gluposti.) Usredsredila se; znala je da joj je ostalo još malo od života; bolest je naišla: provešćemo zajedno nekoliko godina, onda će ona ostati a ja ću otići. Pa dobro, morala je da udruži svu energiju preostalih dana i sopstvenog tela kako bi bila u stanju da bilo šta čini. Da je ne troši uludo. Da dotiče samo ono što je postojano i suštinsko; da najbitnije bude i najhitnije. Kao kada se u trenutku kad primamo neki snažan udarac svi sitni, beznačajni komadići svakodnevice moraju sabiti u jedan jedinstveni štit kojim ćemo se od tog udarca odbraniti. Milija se pogledala u ogledalo: živa sam, a već sam učinila pogrešan korak. Biti bolestan znači učiniti pogrešan korak, koban korak, promrmljala je. Bolest koja u tren oka sve preokreće.