Irasema
S portugalskog preveo Mladen Ćirić
I
Burna zelena mora zavičaja moga, gde peva zelena ptica na drvetu života;
Zelena mora što poput smaragda blistate na zracima izlazećeg sunca, duž belih peščanih žala osenčenih kokosovim palmama;
Smirite se, zelena mora, stišajte talase hučne, da bi pustolovna barka krotko klizila površinom vode bučne.
Kuda ide barka mala, bez straha i zazora, što hitro od obale beži, šireći jedra u susret vetrovima?
Kuda ide, kao bela ptica kroz bespuća okeana?
Tri duše dišu na lomnom splavu što žurno jedri ka morskoj pučini.
Ratnik mlad čija bela put nema ni kapi američke krvi; dete i pas čuvar rođeni u šumskoj kolevci kao braća, oboje deca iste divlje zemlje.
Sa žala sa vetrom dopire dahtavi glas što odjekuje kroz talasa šum:
- Irasema!
A ratnik mlad, o jarbol oslonjen, podiže pogled na senku kopna koje se gubi; suznim očima pogled skreće ka trupcima gde dokona dva nedužna stvorenja sede, saputnici njegove bede.
I u tome trenu iz duše mu se sa usana gorak osmeh ote.
Šta ostavi on to u zemlji izgona?
Priču jednu ispričanu meni u rodnoj dolini, u noćnoj tišini, dok je mesec srebrom okivao polja i šuštale palme u mrkloj tamnini.
Vetar piri.
Talasi se jure. Barka preko valova brodi i na rubu obzora se gubi. Otvara se beskraj mora, a vihor širi, poput kondora, tamna krila iznad ponora.
Bog neka te prati, kroz vode hirovite, časni i ponositi brode, i nek te dovede do mirne luke. Neka ti vetrovi budu naklonjeni i neka te miluje blistavo more mirno!
I dok te tako vetar nosi, brodiću dični, neka se belim žalovima vrati žal tvoj što te prati, al' nek te ne razbije o hride.