Dok vetar zviždi kroz kranove
Sa portugalskog prevela Ana Kuzmanović-Jovanović
OBRED
Tog vrelog avgustovskog popodneva, stara fabrika pružala se tuda čitavom svojom dužinom na suncu. Nije bila baš netaknuta, jer su zelenkasti crepovi već bili puni udubljenja, kao da se talasanje mora prenosilo na krov zgrade. A i na simsu nekih prozora nalazile su se, kao kakav ukras, tanke grančice trave koje su visile poput vlasi kose. Sam natpis na pročelju, "Fabrika konzervi Leandro 1908", već je izgubio skoro sva slova, na izvesnoj daljini moglo se razaznati samo zervi i 908, što kao da je predstavljalo neku vrstu znaka iz Kabale urezanog u beli zid. Ali, nije to bilo naročito, ili čak uopšte, važno. Milene je stajala pred starom zgradom samo zato što je čekala da se otvori kapija i da se pojavi neko da joj se obrati.
Milene je o ramenu nosila torbu za plažu, a ruke su joj bile slobodne, međutim, kada bi ih prekrstila, skliznule bi kao da su namazane nekim lepljivim uljem, upravo zato što je ona od pola dvanaest pre podne više puta prešla travnatim poljem prateći pešačku stazu koja je tuda vodila. Tek se kasnije taj puteljak spojio sa čeličnim šinama, dvema paralelnim šipkama pokraj kojih je zastala. U tri sata, sunce joj je bacalo kratku senku na tlo, a kosa, pritisnuta slamnatim šeširom, lepila joj se za čelo. Ali, u tom prvom času kada je vidim i kada sve počinje ponovo, Milene ga je skinula i hladila se njime kao lepezom pred beskrajnom zgradom stare fabrike.
Bio je to, zapravo, jedan veoma topao dan.
Klio koji je ona parkirala ispred, jednom stranom naslonjen na ivičnjak, goreo je na žarkom suncu. Jedanaest palmi što je raslo pokraj zida ni granama nije mrdnulo, kao da su od lima ofarbanog u zeleno. Uskim putem nije prošlo ni jedno jedino vozilo, kao da se na obalu mora spustila duga španska sijesta. Milene se nalazila pred glavnom kapijom i htela je da pozove nekoga ko bi joj mogao objasniti šta se dogodilo u noći prošlog četvrtka. Zato je već bila i uvežbala taj poziv, čak je već i napamet znala pitanja koja je trebalo da postavi. Ovako je to trebalo da bude: - "Hej! Ima li koga? Zaposleni u fabrici? Ima li nekoga da mi objasni šta se dogodilo prošlog četvrtka?" Nije morala da ponavlja. Bila je zadovoljna sobom, baš joj je takvo pitanje odgovaralo. Zato Milene načini nekoliko koraka prema zgradi, izvadi maramicu iz torbe da obriše znoj sa čela ali, kad je kročila na asfalt, zastade. Još uvek nije bila sigurna.
Morala je bolje da razmisli.