Dobar dan, drugovi
S portugalskog prevela Ana Kuzmanović Jovanović
Ali, druže Antonio, zar ti ne bi bilo draže da zemlja bude slobodna? Voleo sam da postavljam to pitanje ulazeći u kuhinju. Otvorio bih frižider, uzeo flašu vode. Pre nego što bih dohvatio čaše, drug Antonio bi mi već dodao jednu. Njegovi prsti ostavljali su na staklu masne tragove, ali ja nisam imao hrabrosti da odbijem tu ljubaznost. Sipao bih, ispio gutljaj-dva i sačekao njegov odgovor.
Drug Antonio bi prvo udahnuo. Zatim bi zatvorio česmu. Obrisao ruke, prodžarao vatru u šporetu. Potom bi rekao:
- Mališa, u vreme belaca sve je bilo drugačije…
Pa bi se nasmejao. Jas am stvarno hteo da razumem šta znači taj osmeh. Čuo sam neverovatne priče o zlostavljanjima, o lošim uslovima života, bednim nadnicama i svemu ostalom. Ali je drug Antonio voleo tu svoju frazu u korist Portugalaca i smešio bi se nekako tajanstveno.
- Antonio, jesi li ti radio za nekog Portugalca?
- Jesam… - osmehivao bi se. – Bio je to jedan gospodin direktor, dobar gazda, stvarno se dobro ophodio prema meni…
- Ali to je bilo tamo, u Bijeu?
- Ne. Baš ovde, u Luandi; ja sam ovde već dugo… ti se, mališa, tada još nisi bio ni rodio…
Sedeo bih očekujući još koju reč. Drug Antonio bi radio po kuhinji, smeškao se, ali ne bi progovarao. Svakog dana bi isto mirisao, čak I kada bi se okupao, kao da je uvek mirisao na kuhinju.