Dnevnik Ines Tavares
S portugalskog prevela Ana Kuzmanović Jovanović
Zovem se Ines.
Ines Pereira Tavares.
Pereira, po maminom ocu, koji je umro pre sedam godina, a zvao se Euženio Pereira.
Tavares, po očevoj majci, koja se zove Edvižes Tavares.
Inače, ona se zove Edvižes Tavares d O, ali je bila dovoljno prisebna da izostavi to O kad je krstila mog oca.
Moj otac ne nosi prezime svog oca zbog jedne komplikovane priče koju ću morati da ispričam nešto kasnije, ali mi sad nije do toga, jer je nova godina počela pre manje od mesec dana i umorila sam se od svih proteklih dana slavlja.
Uz sve to, još mi je bio i rođendan. A svi znamo koliko su rođendani naporni. Posle toga su nam potrebne dve nedelje da se oporavimo.
Dvadeset prvog napunila sam trinaest godina. Ništa posebno. Hiljade ljudi u celom svetu pune trinaest godina dvadeset prvog januara.
Ni rođendanska proslava nije bila ništa posebno. Došli su uobičajeni gosti, to jest moja porodica i još: Vanesa, moja najbolja drugarica; Rozario i Klaris, koje su mi najbolje drugarice kad Vanesa nije tu; Domingos, koji je strašno tupav ali mnogo sladak; i Žonas, koji nikome nije najbolji drug, osim možda nastavnicama, ali ga uvek zovemo na rođendane jer odlično podnosi naše roditelje, ponekad čak izgleda kao da im je deda, a to nas spasava od velikog smaranja.