Avelj Avelj
S portugalskog prevela Tatjana Manojlović
ALBINO: Možeš li da mi kažeš gde si bio? (Avelj ne odgovara.) Nisi u stanju da mi kažeš gde si bio. (Ista igra.) Nisi kadar da mi kažeš gde si bio.
AVELJ: Tebe, barem, za to ne treba da pitam...
ALBINO: Kako misliš da izadjem odavde bez nekog ko će da mi gura kolica.
AVELJ: Hiljadu puta sam ti rekao da mogu da ti kupim motor kad hoćeš. U kolicima na motor možeš da ideš kuda poželiš... Ne treba posustati pred životnim nevoljama. Kad ne bi bilo nevolja, čovečanstvo ne bi napredovalo. Ponekad je i dobro da se ljudi nadju u škripcu. Na kraju ostaju najbolji, oni sposobni da rešavaju probleme. Ne želim da posustaneš... Izlaz iz problema se uvek pojavi, onda kad mislimo da je sve izgubljeno. Što smo očajniji, rešenje je bolje.
ALBINO: Nemam para da ti platim motor.
AVELJ: Možeš da prodaješ srećke i da ga otplatiš na rate. Ne možeš večno da čekaš na mene da bi izašao odavde... Nismo sami na svetu... Najbolje je ne uzdati se previše u druge. Ali, ipak, ako umemo da se snalazimo... Ponekad se usred svega toga nadju emotivci... Ili je, možda, osećajnost ta zbog koje zlo dopire do njih i oni takodje... Dakle, zahvaljujući osećanjima, oni se manje plaše života. Igraj na to... Kad neko bude prolazio tuda... Zovi, viči, ako treba. Baci se iz stolice, odbauljaj do ulice.
ALBINO: E! E! E!... (promena) Hoćeš nešto da jedeš?
AVELJ: Nisam gladan...
Ulazi Majka, ne primećujući Avelja.
MAJKA: Opet sediš u toj prokletoj stolici. Okani se toga! Ustaj, čuješ? Digni se iz te puste invalidske stolice... O, bože.. Šta treba da se desi pa da...?
ALBINO (ustajući): U redu!
AVELJ: Gle čuda!
MAJKA: Šta, danas si tu?
Avelj prilazi majci. Ljube se u obraz.